Be­o­gra­đa­nin Raj­ko Ka­ri­šić, is­tak­nu­ti maj­stor fo­to­gra­fi­je, ob­ja­vio je do sa­da 97 autor­skih knji­ga i fo­to­mo­no­gra­fi­ja, i 21 mi­ni­mo­no­gra­fi­ju ma­na­sti­ra i cr­ka­va Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve. Isto­vre­me­no, uče­stvo­vao je u iz­ra­di vi­še od 10 dru­gih vri­jed­nih mo­no­gra­fi­ja i re­a­li­zo­vao pre­ko 150 ka­ta­lo­ga i pla­ka­ta i za svo­je i za tu­đe iz­lo­žbe i ka­ta­lo­ga po­zna­tih sli­ka­ra za li­kov­ne ko­lo­ni­je i sa­bo­ro­va­nja. Po­sled­nja, luk­su­zna fo­to­mo­no­gra­fi­ja ko­ju je lič­no pri­re­dio, i ko­ja je ovih da­na iza­šla iz štam­pe, sva­ka­ko mu je naj­dra­ža. U njoj je pred­sta­vio vi­še od 150 umjet­ni­ka oku­plje­nih oko pro­jek­ta „Sli­ka­ri Hi­lan­da­ru“, ko­ji svo­jim ra­do­vi­ma po­ma­žu ob­no­vu ove sve­te srp­ske la­vre.
Iz­me­đu ko­ri­ca mo­no­gra­fi­je „Sli­ka­ri Hi­lan­da­ru“ na­la­ze se re­pro­du­ko­va­na umjet­nič­ka dje­la sa­bra­na to­kom pro­te­kle de­ce­ni­je. Na­po­mi­nju­ći da su ona traj­no ugra­đe­na u ob­no­vu Hi­lan­da­ra baš kao što su i sa­mi auto­ri ta­ko traj­no ve­za­ni sa svim do­sa­da­šnjim zna­nim i ne­zna­nim kti­to­ri­ma ove sve­ti­nje, Raj­ko Ka­ri­šić pod­sje­ća da je sve za­po­če­lo pri­je 13 go­di­na.
– U da­ni­ma ne­po­sred­no po­sli­je po­ža­ra i bo­rav­ka u Hi­lan­da­ru, dok je još uvi­jek va­tra do­go­ri­je­va­la, i dim se di­zao vi­so­ko iz­nad ru­še­vi­na po­stra­da­log di­je­la ma­na­sti­ra, ro­di­la se ide­ja me­đu ne­ko­li­ci­nom nas umjet­ni­ka i pri­ja­te­lja da po­mog­ne­mo ma­na­sti­ru i ma­na­stir­skom brat­stvu. Od­lu­či­li smo da to uči­ni­mo ta­ko što će sva­ko na svoj na­čin, svo­jim lič­nim ru­ko­pi­som i pro­mi­šlja­njem, na­pra­vi­ti dje­lo: sli­ku, cr­tež, gra­fi­ku, akva­rel ili fo­to­gra­fi­ju. Kao ini­ci­ja­to­ru pri­pa­la mi je čast da slu­žim srp­skoj sve­ti­nji i sa­vre­me­nim umjet­ni­ci­ma u or­ga­ni­zo­va­nju i osmi­šlja­va­nju ovog po­du­hva­ta na ko­ji se, čim se pro­čuo glas o nje­mu, oda­zvao ve­li­ki broj stva­ra­la­ca – na­po­mi­nje Raj­ko Ka­ri­šić.
Pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, svi ko­ji su uče­stvo­va­li u ovom po­du­hva­tu uči­ni­li su to sa čvr­stim uvje­re­njem da će „naš ma­na­stir, naš Hi­lan­dar, po­no­vo za­si­ja­ti pu­nim sja­jem sa ob­no­vlje­nim ko­na­ci­ma i pa­ra­kli­si­ma, i da će i da­lje sa ve­li­kom du­hov­nom ra­do­šću, otvo­re­na sr­ca i ši­rom otvo­re­nih vra­ta, i da­lje pri­ma­ti put­ni­ke na­mjer­ni­ke kao iz vre­me­na Sve­tog Sa­ve.“
– Ova knji­ga će svje­do­či­ti o jed­nom vre­me­nu ka­da smo svi s ne­str­plje­njem oče­ki­va­li vi­je­sti o na­pre­do­va­nju ra­do­va. Za­vr­še­tak sva­kog seg­men­ta va­trom raz­ru­še­nog ma­na­sti­ra sve nas je is­pu­nja­vao du­hov­nom ra­do­šću, učvr­šću­ju­ći u sva­kom mo­men­tu u na­ma pri­sut­nu že­lju da jed­nog da­na ovaj cen­tar na­še du­hov­no­sti po­sje­ti­mo i mi ko­ji smo da­li svoj skro­man do­pri­nos ob­no­vi sve­te srp­ske la­vre – do­da­je Raj­ko Ka­ri­šić ko­ji je do sa­da već 40 pu­ta bio u ma­na­sti­ru Hi­lan­dar.
U mo­no­gra­fi­ji su ob­ja­vlje­ne re­pro­duk­ci­je 185 umjet­nič­kih po­klon ra­do­va. Igu­man ma­na­sti­ra Hi­lan­dar za­pi­sao je da su ova la­vra i sli­ka­ri ne­ras­ki­di­vo po­ve­za­ni u srp­skoj du­hov­noj i kul­tur­noj isto­ri­ji. „Ma­na­sti­ri su vas­pi­ta­va­li srp­ske sli­ka­re, omo­gu­ći­li im da svo­je ple­me­ni­te da­ro­ve umno­že i za­vje­šta­ju bu­du­ćim po­ko­lje­nji­ma. Sta­ri srp­ski zo­gra­fi su ukra­ša­va­li ma­na­sti­re pre­div­nim dje­li­ma sve­šte­ne umjet­no­sti, i nji­ho­va re­mek-dje­la da­nas naj­bo­lje go­vo­re o vre­me­nu ka­da su ma­na­sti­ri oba­sja­va­li i obra­zo­va­li srp­ski na­rod, o vre­me­nu nje­go­vog du­hov­nog i kul­tur­nog po­le­ta. Ova mo­no­gra­fi­ja, ka­že igu­man Hi­lan­da­ra, svje­do­či o sve­zi sa­vre­me­nih srp­skih sli­ka­ra sa ma­na­sti­rom ko­ji je je­din­stven sim­bol srp­ske du­hov­no­sti i kul­tu­re. Na­še umjet­ni­ke po­kre­nu­la je vi­jest i sli­ka ra­zo­re­nog Hi­lan­da­ra po­sli­je ve­li­kog po­ža­ra 2004. go­di­ne, i oni su or­ga­ni­zo­va­no i sa­vje­sno pri­lo­ži­li svoj ta­le­nat u ob­no­vu Hi­lan­da­ra i pri to­me ot­kri­li sve­zu ci­je­log na­šeg po­ko­lje­nja sa sve­to­gor­skom srp­skom sve­ti­njom – pod­vla­či igu­man Hi­lan­da­ra uz na­po­me­nu da Hi­lan­dar ne­ma mo­guć­no­sti da lič­no za­bla­go­da­ri ve­li­kom mno­štvu bri­žnih da­ro­da­va­ca, već da će nji­hov trud bi­ti sa­svim si­gur­no za­bi­lje­žen u dip­ti­hu sve­šte­ne isto­ri­je, u po­me­ni­ku Sve­tog Sa­ve i Si­me­o­na Mi­ro­to­či­vog, u vje­ko­vi­ma bri­žlji­vo vo­đe­noj knji­zi po­žr­tvo­va­nja.
Va­lja na kra­ju re­ći da je Raj­ko Ka­ri­šić do sa­da imao vi­še od 70 sa­mo­stal­nih iz­lo­žbi u ze­mlji i ino­stran­stvu, i da je ve­li­ki broj nje­go­vih umjet­nič­kih dje­la, i vr­snih fo­to­gra­fi­ja i sli­ka, na­stao baš u Hi­lan­da­ru. Sr­bi­ju tre­nut­no obi­la­zi nje­go­va iz­lo­žba fo­to­gra­fi­ja „Hi­lan­dar ko­ji vo­lim“, gdje fo­to­gra­fi­je kao ma­te­ri­jal­ni do­kaz uhva­će­nog tre­nut­ka u ne­kom vre­me­nu, svje­do­če o tru­du da se ma­na­stir Hi­lan­dar, kao Fe­niks, na­no­vo dig­ne iz pe­pe­la.
– To­kom pret­hod­nih go­di­na imao sam ve­li­ko za­do­volj­stvo i pri­vi­le­gi­ju da svo­jom fo­to­graf­skom teh­ni­kom bi­lje­žim ra­đa­nje dje­lo­va ma­na­sti­ra stra­da­lih u po­sled­njem po­ža­ru, ka­že na kra­ju Raj­ko Ka­ri­šić.
S. Ti­ja­nić


„Svje­dok bur­ne isto­ri­je vas­ci­je­log srp­skog na­ro­da”

Vi­še od osam vje­ko­va, tač­ni­je od 1198. go­di­ne, isi­ja­va svje­tlost sve­te srp­ske car­ske la­vre, ma­na­sti­ra Hi­lan­da­ra. Smje­šten u sr­cu Sve­te Go­re, je­din­stve­ne mo­na­ške dr­ža­ve, sa svo­jim brat­stvom ma­na­stir je svje­dok bur­ne isto­ri­je vas­ci­je­log srp­skog na­ro­da. Na tim stra­ni­ca­ma isto­ri­je za­pi­sa­no je da je ma­na­stir pre­tr­pio tri ve­li­ka ra­za­ra­ju­ća po­ža­ra. Pr­vi 1722. go­di­ne, ka­da je stra­da­lo vi­še od po­lo­vi­ne ma­na­stir­skog kom­plek­sa, za­tim je 1776. go­di­ne iz­bio po­žar sa za­pad­ne stra­ne ma­na­sti­ra. Upor­no­šću i ne­se­bič­nim tru­dom, uz ne­pre­kid­ne mo­li­tve, ma­na­stir je uvi­jek ob­na­vljan i uz to pro­ši­ri­van. Po­sled­nji po­žar, tre­ći po re­du u ma­na­stir­skoj isto­ri­ji, za­de­sio je Hi­lan­dar u no­ći iz­me­đu 3. i 4. mar­ta 2004. go­di­ne, ka­da je va­tre­na sti­hi­ja u pot­pu­no­sti uni­šti­la sje­ver­nu po­lo­vi­nu ma­na­stir­skog kom­plek­sa. Da­nas Hi­lan­dar po­ste­pe­no po­pri­ma iz­gled ko­ji je imao pri­je ovog ne­mi­log do­ga­đa­ja iz 2004. go­di­ne.